Proizvodnja arhitekture je vrlo slična produkciji filma – skupa, spora, dugotrajna, sa mnoštvom manje ili više glavnih ili sporednih uloga. Arhitekta je možda direktor, ali, kao što priznaje svaki dobar reditelj, prilično je izgubljen i nemoćan bez svojih saradnika. Samo sa najmanjim nezavisnim projektima, reditelj se može nadati da će istovremeno savladati kameru, zvuk, produkciju … i takođe uspešno završiti projekat. Ali nije stvar samo u stavljanju krpelja na vašu listu obaveza. Svaki profil uključen u projekat sa sobom donosi drugačiju perspektivu, različito znanje i iskustvo, otvara nova vrata i nova razmišljanja.
G. Mavsar, u našem razgovoru ranije spomenuli ste kako ne želite da vas stavljamo iznad ili ispred ekipe u Arcadiji, budući da niste osoba koja je osnovala kompaniju, već ste je preuzeli od osnivača. Tako možda mislite da će je jednog dana neko drugi preuzeti od vas.
Arcadia je pre svega ekipa, zaokružena celina ljudi, specijalista – svako u svom domenu. Unutar kompanije postoje pojedinačne sekcije sa tačno definisanim zadacima. Sekcija za projektovanje je, na primer, odvojena od komercijale, koja se opet sastoji od dva dela – tehnički i dekorativni.
Arhitekte poznaju Arcadiju pre svega, kao i dizjnere i dobavljače, dok je široj javnosti poznatija kao prestižni salon svetala. A kako Arcadia vidi samu sebe? Koja je njena vizija?
Istina, na samom početku se Arcadia zaista uspostavila na tržištu kao prodavac i dobavljač kvalitetnih stranih brendova svetala. Ali ono što ju je već tada odvajalo od ostalih, bio je snažan fokus na konsalting, dizajn, podršku – dakle, na znanje. I baš taj deo naše aktivnosti je ono što brižljivo razvijamo sve ovo vreme. Baš taj deo postaje sve snažniji i značajniji. To što mi, „nova Arcadia”, želimo da kažemo, da predstavimo, jeste da danas više nije bitno jeste li zastupnik ili distributer globalnih brendova kao što su Flos, Artemide, itd. To je nešto, što je nekad imalo dobrog odjeka, što je bilo dobro imati, jer su tad ljudi malo drugačije i sa drugim očima gledali na čitavu priču o rasveti. Ali o tome ćemo kasnije. Ono što smo mi promenili je, pre svega, to da smo želeli svetlima/prodaji svetala dati visoku dodatu vrednost. To znači da ne prodajemo svetla sama po sebi, nego da (nažalost, delimično jer smo na to prisiljeni) preko proizvoda prodajemo svoje znanje. Jer se sama profesija dizajnera rasvete u Sloveniji (a i šire) ne ceni dovoljno. I arhitekte imaju sličan problem. Zbog toga smo primorani da dizajn svetla vodimo kroz komercijalnu prodaju svetala. Mislim da je najbitnija prednost Arcadije u tome da sa svakim prodatim proizvodom stvara visoku dodatu vrednost, ili sa inženjerskim pristupom, ili sa vlastitim načinom rada, koji smo razvili u tom vremenu. Da se sad vratim na već pomenutu temu – zašto kupci danas drugačije gledaju na rasvetu… Razlog je najviše u tome, i usuđujem se da kažem, da je to barem delimično i zasluga Arcadije i naravno pomoći arhitekata – da nam je u ovih 30 godina uspelo predstaviti osvetljenje javnosti na neki novi način, na način koji mu i pripada. Svetlo – veštačko svetlo – nije više samo neko nužno zlo sa jednom plafonskom lampom u sredini svakog prostora. Postepeno je postalo deo arhitekture i deo života. Ljudi su se naučili da gledaju i veštačko svetlo kroz oči prirodnog. Preko dana svima je sasvim normalno da postoji neka dinamika svetla, neka igra senki sa suncem. Ali uveče, ljudi su nekada bili zadovoljni sa time da samo upale lampu. Sad očekuju neko drugo, bolje raspoloženje. I to je naša vizija i za ubuduće – da još ojačamo tu priču, još povećamo dodatu vrednost, da naše ideje i naš tim razvijamo dalje… U budućnosti Arcadia neće više biti samo trgovac svetlima, već isključivo projektna kompanija. I u tome JESTE budućnost. Ako ništa drugo, na to će nas primorati i stanje na tržištu. Prodaja preko interneta se neće smanjiti, baš obrnuto, te ćemo ovde imati sve manje i manje prostora kao jednostavan trgovinski kanal za plasiranje dizajnerskih proizvoda.
Arcadia ove godina slavi 30. godišnjicu. U tom vremenu realizovali ste veliki broj jako zahtevnih projekata i sarađivali sa najeminentnijim arhitektonskim biroima u Sloveniji. O tome zašto oni traže vas već smo razgovoarali. A šta je ono što VI tražite od arhitekte? Odnosno, šta želite od projektanta/investitora, šta je po vašem iskustvu bitno?
Pre svega razumevanje da je veštačko svetlo podjednako važno kao i prirodno. Primećujem da je kod arhitektata svest o značenju prirodnog svetla kod arhitektonskog projekta na jako visokom nivou. Ali zaboravljaju onaj drugi deo dana – na tamu. Tu svest, da mogu dizajnom veštačkog svetla podići arhitektonski projekat na neki drugi, bolji nivo, uspeli smo razviti (barem kod nekih). Određene arhitekte same potraže našu pomoć. A naš cilj je, naravno, da bude takvih primera sve više – da su na kraju takvi svi.
Trenutno se obrazovanju arhitekata u oblasti dizajna osvetljenja kod nas ne posvećuje baš velika pažnja. Koliko mi je poznato, na Ljubljanskom fakultetu za arhitekturu to nije deo obaveznog kurikuluma, niti postoji kao izborni predmet. Kako je to moguće? Zašto mislite da je došlo do tog nedostatka?
Na tom mestu mogu dodati još jednu informaciju. Čak je na Elektrotehničkom fakultetu rasveta izborni predmet. Tako da i onaj ko baš želi da se fokusira na to, ima jako ograničene mogućnosti, budući da je to jednosemestralni predmet. Uz to, samo retki studenti tako rano uopšte znaju koliko je bitno osvetljenje i šta znači… Za razliku od obrazovne prakse, potražnja za kvalitetnim osobljem postoji. Svi u našoj struci traže osoblje, ali obuka za to osoblje jednostavno nema. Kod nas sami edukujemo osoblje, budući da do nas uglavnom dođu bez tog specifičnog znanja. Dobijaju ga ovde, na poslu, dok rade. Alternative za sad nema. Problem je u zapravo u tome što se na Arhitektonskom fakultetu veštačko svetlo još uvijek smatra nužnim zlom. Informisanje arhitekata je tako deo naše vizije, čak naša dužnost, i naš cilj u današnjici. Arhitekte su naši glavni klijenti i pokušavamo im podići svest o tome da je veštačko svetlo takođe deo arhitekture. Podižemo svest da o veštačkom svetlu u određenom segmentu neko zna više nego arhitekte. Znači, da na tržištu postoji neko ko je za taj segment arhitektonskog projekta savršen sagovornik i saradnik. Nekad nam to uspeva više, nekad manje. Ali srećom je ta svest danas na višem nivou nego ranije. Svake godine pokušavamo na našem salonu za Ljubljanski fakultet za arhitekturu održati nekoliko predavanja na tu temu. A i preko izložbi, poput Arhitektura Inventura, pokušavamo da se približimo dizajnerima koji još nemaju tu svest i da ih pozovemo da se upoznaju sa nama. Jer arhitekta može, sarađujući sa stručnjakom za veštačko svetlo, još više poboljšati kvalitet svog rada.
Dakle, primećujete da kod arhitekata postoji pozitivan trend podizanja svesti o rasveti. A šire? Posebno kod rasvete na javnim mestima ostaje značajan deo, koji je samo delimično vezan na arhitekte. U tom slučaju odlučuju opštine, gradske zajednice i odbornici koji stavljaju rasvetu u svoje prostorne planove.
Zapravo se ne slažem sasvim sa tom tezom. Na kraju su još uvek arhitekte oni koji dizajniraju prostor. Preko njih se obrazuje i šira javnost. Ali drago mi je da poslednjih godina priča ide u dobrom pravcu i da sve više investitora shvata kakvu ulogu u arhitekturi ima rasveta.
