Najosnovnijie…
… ponekad je upravo ono što je ispravno. Čak i nakon jednog veka razvoja, putovanja su i dalje često stresna i stresna situacija. Odlazak na putovanje, menjanje prevoza i menjanje kofera, lov na brz rast, čak i sa najboljim aplikacijama na pametnim telefonima, nikada ne postaju savršeno glatki i savršeno usklađeni. Verovatno nigde u literaturi ne možemo da nađemo bolji opis ovog karaktera aerodroma nego u romanu Daglasa Adamsa iz serijala o holističkom detektivu Dirku Džentliju – „Duga mračna čajanka duše“.
„Svakako nije slučajno što nijedan jezik na Zemlji još nije stvorio termin ‘lepo kao aerodrom’. Aerodromi su ružni. Neki čak i veoma ružni. Neki dostižu nivo ružnoće koji može biti samo rezultat posebnog truda. Ova ružnoća nastaje jer su aerodromi puni ljudi koji su umorni, uznemireni i koji su upravo saznali da im je prtljag sleteo u Murmansk (…) i arhitekte su se uglavnom trudile da to odraze u svojim projektima. Trudili su se da brutalnim oblicima i nervoznim bojama naglase motiv umora i besa, da olakšaju posao odvajanja putnika od njihovog prtljaga ili najmilijih, da ga zbune strelicama koje kao da upiru prema prozorima, dalekim policama za kravate ili nakazuju položaj Malog medveda na noćnom nebu, i da gdegod je to moguće, izlože instalacije, buduči da su funkcionalne, te sakriju lokaciju izlaznih vrata, jer to navodno nisu.”
Zbog toga je Arcadia Lightvear prilikom projektovanja rasvete za novi putnički terminal na Aerodromu Ljubljana kao jedan od ključnih ciljeva postavila da u ovom mravinjaku aktivnosti i ukrštanja ruta stvori što mirnije svetlo i da napravi ovu instalaciju koja će izoštrenu ironiju Adams opisuje što je moguće neprimetnije, što manje uznemirujuće. Naša svrha je bila – kao i uvek – da stvorimo udobnost svetlošću. Čak i u prostorima koji su po svojoj prirodi najskloniji da budu ono što poznati francuski antropolog Mark Ože naziva „ne-mesta“. Nadamo se da smo uspeli. I sretan vam put…
Foto: Janez Marolt
